Našli smo se na onom istom mestu posle skoro godinu dana ne pričanja. Sasvim slučajno. Da nas prošlost i dalje ne kopka svakako bismo prošli jedno pored drugog i niko ni na trenutak ne bi pomislio da smo nekada bili nešto, ali ovako smo ostali da kažemo one prećutane reči koje nas i dalje muče uveče kada svi spavaju.
-I dalje si sama?
-Ma, znaš ti mene.. Uvek se nađe neki kratkotrajni za zabavu, ne upuštam se ni u šta ozbiljno..
-Ili time samo tešiš sebe? Verovatno sjebeš sve i pre nego što počne.
Nisam mu odgovorila na ovu provokaciju, još uvek nije bio pravi trenutak da mu otvorim oči i da mu dokažem da je zapravo on taj koji je zeznuo celu stvar. Umesto toga sam zapalila cigaretu i nasmešila se.
-Vidim, ni da pušiš ne prestaješ. Pretpostavljam da ni alkohol nisi batalila.. Ne valja ti to.
-Mislim da smo već utvrdili da umem da se staram sama o sebi.
-Da, naravno. Hladnokrvna kao i uvek, nije ni trebalo da marim o tebi.
-Da li bi bio ljubazan da mi kažeš kada si ti to mario o meni?, polako sam počinjala da gubim strpljenje
-Pratio sam te do kuće, sprečavao sam te da se truješ..
-To što tebi ne godi dim cigareta i što si se uvek bunio kada bih zapalila u tvojoj blizini ne znači da si brinuo o meni.
-Opet ti isto.. Zašto ne možeš da prihvatiš da si mi značila?
-Zato što nisam. Nisam ni ja toliko hladnokrvna kao što izgledam i meni je potreban neko ko će da vodi računa o meni, neko ko će saslušati sve moje probleme i pomoći mi da ih rešim, neko ko će uvek biti tu. Značio si ti meni mnogo više nego što misliš, samo se nikada nisi potrudio da otkriješ šta se krije ispod površine. I kako onda možeš da mi kažeš da sam ja zeznula stvari? Nisi si čak ni potrudio da me upoznaš malo bolje dok sam se ja s druge strane prilično promenila zarad nas.
Uvukla sam poslednji dim cigarete, on je i dalje ćutao. Krivi sebe, znam to dobro. Mada bolje ni je ni zaslužio, i ja sam se osećala isto tako kada je on meni rekao da ne može više da izdrži sa mnom. Ustala sam ni ne pogledavši ga i produžila dalje srećna što sam barem na ovu priču stavila tačku.
“Znala je ona da ga neće moći tek tako preboleti,koliko god pokušavala i trudila se,samo to nije htela da pokaže. Nije htela da pokaže da je baš ona pala zbog njega. Čak na neki način,nije mogla da prihvati činjenicu da on više nije njen. A uistinu.. Bio je njen. Samo to nije znala. Nikada nije bila usamljenija i praznija,a nikada više ljudi nije bilo oko nje. Bilo joj je posvećeno toliko pažnje i ljubavi,ali.. Nije bilo njega. Umela je da odglumi ravnodušnost. Kada bi pogledao u nju, nasmejala bi se, pokazujući mu šta je izgubio. A suze, njih je čuvala, on ionako ne bi umeo da ih ceni. Tako je bar mislila..
A on.. On ju je voleo. Svakim danom sve više. Svakim danom mu se činila sve lepša,lepši osmeh,pogled.. Znao je da će ga jednom preboleti,zaboraviti.. Samo ga je brinulo vreme. Nije želeo da se to desi brzo. Tako je bar znao da je na neki način samo njegova,dok mu je neko drugi ne otme. Bio je u jedno siguran. Da je ona devojka za sva vremena. On će se vratiti svom životu, navići će se na njeno odsustvo. Sve će biti onako kao pre nego što je nju upoznao. Samo… Eto, faliće mu.. I to je sve.
Oboje su želeli da ne postoji noć. Kada ona dođe,shvate koliko nedostaju jedno drugom.
Uvek će jedno drugo čuvati u malom kutku svog srca,bez obzira na sve.. Valjda zato što su znali da se to što su osetili,oseća samo sa tom jednom,posebnom osobom.”
Kada sam se rodila, padala je kiša, i pored činjenice da je to bilo nekada u ljeto. Ne znam, nikada nisam ispitivala moje kako je taj dan izgledao, iako se oni odlično sjećaju svakog detalja, ali ja volim da mislim da je u pitanju bio onaj iznenadni, ljetnji pljusak.. Znate onaj što donosi svježinu, posle koga je sve mirisno, pa onda dođe Sunce, duga i svi nekako budu radosni. Možda i pokušavam da utješim samu sebe, ko zna..
No, ja svakako volim kišu. Uveseljava me. Da sam malo luđa i da živim na nekom usamljenom mjestu, svakako bih svaki put kada kiša počne da kaplje izašla napolje i zaigrala. Satima sam u stanju da sjedim na terasi, gledam u planine i smješkam se. Ne razmišljam, i to su, uistinu, rijetki momenti kada sam istinski sretna.
Voljela bih da vratim prošle dane. Sjećam se, kao djeca smo imali običaj da izađemo na igralište, zaigramo, onda, kad krene grad, sakrijemo se u obližnju zgradu i na kraju izađemo i kupimo kuglice takmičiće se ko će skupiti više. Problemi su nam tada bili strani pojam. Smijali smo se iskreno, nismo marili ni za šta, živjeli smo.. A sada je sve drugačije.
Ali da se ja vratim kiši.. Kada me uhvati nespremnu, ne žurim. Idem lagano, uživam i svi mi se čude. Ne znam za vas, ali ja imam neki osjećaj da će kapljice kiše uspeti da obrišu sve moje probleme, sve greške koje sam ikada napravila. Vjerujem u to da će posle kiše biti bolje, ljepše, sretnije.. Kao mala sam vjerovala da neko odozgo plače, a kako sam tad bila osjetljiva na suze, činila sam sve da uveselim toga nekoga odozgo. I to je vjerovatno još jedan od razloga što kišu vezujem za nešto lepo.
Iskrena da budem, nisu mi potrebni poljupci, zagrljaji, blesavo igranje sa nekim dok pada kiša.. Dovoljna sam sama sebi, na nekoj prostranoj livadi, bosonoga, u ljetnjoj haljini. Sloboda, to je zapravo sve što želim.
Znam da sam sad sigurno poslednja osoba sa kojom bi zeleo da pricas, ali ja moram da ti kazem neke stvari, kako bi shvatio da mi nije bilo lako da raskinem i nije mi lako trenutno. Shvaticu ako me mrzis i ako me oteras u tri lepe ali samo zelim da znas neke cinjenice.
Izvini. Izvini sto sam bila onako grozna, hladna i bezosecajna prema tebi, izvini jer ti si poslednja osoba na ovom svetu koja to zasluzuje. Izvini sto sam raskinula bez objasnjenja, ali veruj mi uradila sam to samo jer mi je bilo tesko, nisam vise mogla da podnesem daljinu. Izvini sto sam ti slomila srce, znaj da mi je to bila poslednja namera. Izvini sto sam poslednjih mesec dana bila zatvorena i sto ti nisam pokazivala da mi je stalo, ali to sam radila samo kako ti ne bih pokazala koliko sam povredjena. Izvini sto sam dozvolila da moj jebeni ogromni ponos stane izmedju nas, ali znaj da si prva osoba zbog koje cu da zaboravim na ponos jer ne zelim da te zbog njega izgubim.
Volim te, najiskrenije te volim i mada znam da ces mi ti na ovo napisati da je laz, veruj mi da nije. Zavolela sam te kao nikad nikoga. Ako mi ne odgovoris na ovo shvaticu, ako mi kazes da je ovo laz i da ti se vise ne obracam, ispunicu ti zelju jer je nova godina, ali sta god da odlucis znaj da cu te voleti bezobzira na sve i da cu uvek misliti na tebe i ako ti ikad zatreba prijatelj znaj da postoji neko ko ce uvek biti tu za tebe.
“Neke se noći naprosto dogode, neke te oči do smrti pogode.”
Dotakao me je i zadrhtala sam na neki neobičan način. Od njegovog dodira naježila sam se kao nikad do tada. Rekao mi je nešto i ja sam njemu. Riječi nismo mogli razaznati ali smo pričali očima. Pitao me je kako se na mom jeziku kaže: I love you. Rekla sam mu volim te. To sam rekla sa puno emocije a glas mi je zadrhtao. Ponovio je to, nekako nesigurno, uplašeno. Stegao mi je ruku, poljubio me u čelo i opet rekao volim te, ali ovog puta sigurnije i odlučnije. Okrenuo se i otišao. Njegova soba je bila preko puta moje. Vrata su uvjek bila malo odškrinuta i uvjek sam iz moje sobe, zbog ogledala koje se nalazilo pored njegovih vrata, mogla gledati njega. Išla sam hodnikom ali ovog puta je bilo drugačije. Vrata su bila zatvorena. Ušla sam u sobu i počela da plačem. Plakala sam zbog najljepših 10 dana, zbog najljepšeg ljeta i zbog toga što ga više nikad u životu neću vidjeti. Grčka nije tako daleko, preko Albanije i tu je. Sama pomisao na sledeće jutro mi je bila teška. Probudiću se a to neće biti soba u starom dvorcu, neće me buditi trener, neću gledati njegov trening. Uzela sam kofer i sišla. Svi su bili u holu, oproštajno veče. Obećavali smo jedni drugima da ćemo se svake godine okupljati, da nećemo zaboraviti jedni druge. Ali jesmo.
Ušla sam u auto. Pogledala sam kroz prozor i svi su mi mahali. Iza svih njih, na prozoru bio je on. Odjednom, zavjesa se spustila preko prozora i brat je dao gas. Iza sebe sam ostavila mnogo uspomena. Sve te uspomene i tajne će da krije stari dvorac, kao što je nekad. Od njega mi je ostalo samo njegovo ime i prezime i onaj stisak ruke, ništa više.
Jesam li ja kriva za to?
“Noćas iz ništavila opet kreće lavina, srce opet predosjeća.”
Pada mrak i budi uspomene. Uspomene na jedno veče, jednu grešku, na preplakanu noć i suzama natopljen jastuk. Da li želim da se sa svakim zalaskom sunca prisjećam svega? Moje greške su samo moje i samo ja osjećam posljedice istih. Samo je meni teško kada se sjetim svega. Kada se sjetim izgubljene prilike i “zaboravljene” ljubavi.
Pogledao me je. Pomazio me je po kosi i sklonio pramen koji mi pada preko očiju. Rekao mi je da sam lijepa, najljepša. Rekao je da me voli kao što nikad nikog nije volio. Rekao mi je da me čuva samo za sebe, da sam samo njegova, ničija druga. Ćutala sam, ni jednu jedinu riječ nisam mogla izustiti. Iz nekog nepoznatog razloga moje usne se nisu mogle razvući u osmjeh, ni onaj najmanji. Nasmijala sam se očima. Poljubio me je u obraz i stisnuo moju ruku. Prislonio me je na grudi i slušala sam njegove otkucaje srca. Ćutali smo dok su nam srca igrala u istom ritmu, u istom trenu zastajkivala i opet počinjala da kucaju. Pomazio me je po obrazu i svojim usnama dotakao moje, onako na tren. Naježila sam se a srce počelo brže da kuca. Počela sam da plačem.
Uplakana sam otvorila oči. Zaspem i probudim se mokrih obraza, mokrog jastuka. Potom obrišem suze, nasmijem se i svijet vidi samo moj osmjeh. Niko i ne sluti šta sam sanjala, niko ne sluti da sam cijelu noć plakala. Tako ti je to kad griješiš…
Kažu da postoje osobe koje uljepšavaju sadašnjost i koje nam pružaju ruku da zajedno, sigurnim korakom zakoračimo ka budućnosti. Postoje osobe koje te upotpunjavaju, koje svim tvojim crno-bijelim slikama daju dugine boje, koje se smiju sa svakim tvojim osmjehom i hvataju svaku tvoju prolivenu suzu… Svi smo mi na pola živi bez prijatelja.
Kroz život upoznajemo mnoge ljude za koje mislimo da su nam prijatelji ali njih je malo, zato su tako i vrijedni. Kažu: “na greškama se uči”, i kada se predamo lažnom prijatelju samo dignemo glavu i nastavimo dalje.
Ja sam našla jednu tako vrijednu… Ne samo da imam povjerenja u nju, ja imam povjerenja u svaku njenu pjegicu, u svaki od onih par cm koje je manja od mene… Volim svaku njenu pjegicu i svaki centimetar njene duge crvene kose. Volim je cijelu, baš onako kako prijatelj treba da voli prijatelja, baš onako kako nikad nikog nisam.
I onda dođe trenutak kada mi nije ni do čega, kada mi se ne živi.. I tada je uz mene. Da mi razlog da živim i moje usne razvuče u osmijeh, onako kako samo ona umjje. Pa svo smijanje na časovima i “nezrelost”, svako “dfak ”, svaki izlazak, sve će to biti sačuvano u posebnom djelu srca, u onom gdje uspomene nikada ne prestaju da žive. I konačno mogu reći da želim da je imam zauvijek pored sebe. I kada mi se koža nabora, i kada mi kosa osijedi. Želim da upotpunjava svaki moj novi dan, da mi uljepšava život… i ako nikad ništa za uzvrat nije tražila, dobiće sve x2…
“UVUKLA MI SE ISPOD KOŽE…KOLIKO JE VOLIM, BOŽE.”
Zapamti, sada i zauvijek! ∞
Rodio se poseban. Dobio je dar od Boga. Dobio je najveći poklon koji se mogao dobiti-umjetničku dušu.
Još od malena, znalo se da je drugačiji. Sa 3 je naučio pisati, sa 5 prvi put napisao. Nikada se nije hvalio svojim umijećem, rijetko se isticao u školi. Nizao je jedinice i dvojke, ali jedno mu niko nije mogao osporiti-talenat za pisanje. Dva puta je padao razred, tako sam ga i upoznala. Bio je dobra osoba, doduše i malo čudna, uostalom kao i sve umjetničke duše. Voljela sam da slušam pjesme koje je pisao i recitovao samo za mene. Imali smo nedefinisan odnos, nikad previše blizu da budemo prijatelji a opet, nikad previše prisni da budemo nešto više.
Prošla je i ta srednja škola, i te đačke muke a on se odselio. Dugo ga nisam vidjela. Nakon 10 godina skoro sam i zaboravila na njega. Sve se promijenilo jedne tople junske večeri. Šetala sam parkom i prolazila pokraj klupa sa beskućnicima. Uvijek sam okretala glavu, uvijek mi je bilo žao nesrećne ljudske sudbine. Čula sam glas, neko me je dozivao. Glas koji bih prepoznala bilo kada i bilo gdje. Njegov glas. Uistinu imao je neku sjetu u glasu a u očima mu se vidjela izgubljena šansa. Satima i satima smo pričali.
Zbog toga što je drugačiji, ljudi su mislili da je lud. Okrećali su glavu od njega a njegov talenat bi zanemarivali zbog njegove “ludosti”. Povukao se u sebe i pustio talenat da ode. Kako je njegov talenat otišao niz vodu, tako je on došao u potrazi za nekim sjajnijim suncem i završio tu na klupi u parku kao beskućnik.
Talenat je kao biljno sjeme. Od nas zavisi da li će izrasti u biljku ili će se izgubiti negdje duboko u zemlji.