Dreamer1

“Neke se noći naprosto dogode, neke te oči do smrti pogode.”
Dotakao me je i zadrhtala sam na neki neobičan način. Od njegovog dodira naježila sam se kao nikad do tada. Rekao mi je nešto i ja sam njemu. Riječi nismo mogli razaznati ali smo pričali očima. Pitao me je kako se na mom jeziku kaže: I love you. Rekla sam mu volim te. To sam rekla sa puno emocije a glas mi je zadrhtao. Ponovio je to, nekako nesigurno, uplašeno. Stegao mi je ruku, poljubio me u čelo i opet rekao volim te, ali ovog puta sigurnije i odlučnije. Okrenuo se i otišao. Njegova soba je bila preko puta moje. Vrata su uvjek bila malo odškrinuta i uvjek sam iz moje sobe, zbog ogledala koje se nalazilo pored njegovih vrata, mogla gledati njega. Išla sam hodnikom ali ovog puta je bilo drugačije. Vrata su bila zatvorena. Ušla sam u sobu i počela da plačem. Plakala sam zbog najljepših 10 dana, zbog najljepšeg ljeta i zbog toga što ga više nikad u životu neću vidjeti. Grčka nije tako daleko, preko Albanije i tu je. Sama pomisao na sledeće jutro mi je bila teška. Probudiću se a to neće biti soba u starom dvorcu, neće me buditi trener, neću gledati njegov trening. Uzela sam kofer i sišla. Svi su bili u holu, oproštajno veče. Obećavali smo jedni drugima da ćemo se svake godine okupljati, da nećemo zaboraviti jedni druge. Ali jesmo.
Ušla sam u auto. Pogledala sam kroz prozor i svi su mi mahali. Iza svih njih, na prozoru bio je on. Odjednom, zavjesa se spustila preko prozora i brat je dao gas. Iza sebe sam ostavila mnogo uspomena. Sve te uspomene i tajne će da krije stari dvorac, kao što je nekad. Od njega mi je ostalo samo njegovo ime i prezime i onaj stisak ruke, ništa više.